У новој књизи Сандре Циснерос, закаснело писмо пријатељу

Рођен у Чикагу од мексичких родитеља, Циснерос је један од најистакнутијих латино писаца у Сједињеним Државама, са почастима укључујући Националну награду за књигу 1985. за „Кућу у улици Манго“, ПЕН/Набоковљеву награду за међународну књижевност и Националну награду за 2015. Медаља уметности

Ова комбинација слика које је објавио Винтаге Боокс приказује омоте за „Мартита, сећам те се“, лево, и портрет ауторке Сандре Циснерос. (Винтаге Боокс преко АП-а, лево, и Кеитх Даннемиллер преко АП-а)

Са својом новом књигом Мартита, сећам те се, Сандра Сиснерос се осећа као да је коначно одговорила на дуго закаснело писмо.

Ауторка најпродаваније новеле Кућа у улици Манго враћа се са својим првим белетристичним делом после скоро деценије, причом о сећању и пријатељству, али и о искуствима које младе жене трпе као имигрантице широм света.

Инспирисана Циснеросовим временом које је провео у Паризу као млад, амбициозан писац, Мартита прати Корину, жену у двадесетим годинама која је напустила своју мексичку породицу у Чикагу да би остварила књижевне снове у граду у којем су живели Ернест Хемингвеј, Џејмс Болдвин и многи други. Током свог кратког времена тамо, она се бори с новцем, спријатељи се са уметницима и спава на препуним подовима са другим имигрантима.

Подржавају је кроз све то Мартита и Паола, Аргентинка и Италијанка, шворц као и она.

Током година, ово троје се распршује на различите континенте, на крају нестаје у контакту, све док Корина не пронађе низ старих писама у фиоци која враћају интензивна сећања на те дане заједно.

Почело је од места у мом сопственом сећању, са правом Мартитом која је инспирисала ову причу — правим Мартитама, требало би да кажем, јер сретнемо толико много у нашим животима, жена које долазе и спријатељују нам се и немају ништа. Увек су људи ти који ништа не дају највише, рекао је Циснерос у недавном интервјуу за Асошиејтед прес преко Зоом-а из Сан Мигел де Аљендеа у Мексику.

Дакле, оно што је почело као права прича о стварима које су ми се десиле „се инфло“ (надувано) — отишло је на друга места, наставила је.

Мартита, И Ремембер Иоу (Винтаге Оригинал) је објављен прошле недеље као меки повез на два језика са Циснеросовом причом на енглеском на предњој страни и, када се преврне, шпански превод Лилијане Валенцуеле, Мартита, те рецуердо.

Рођен у Чикагу од мексичких родитеља, Сиснерос је један од најистакнутијих латино аутора у Сједињеним Државама, са одликовањима укључујући Националну награду за књигу из 1985. за Тхе Хоусе он Манго Стреет, ПЕН/Набоковљеву награду за међународну књижевност и Националну медаљу за 2015. Артс.

Почела је да пише причу о Мартити касних 80-их, раних 90-их, са идејом да је уврсти у своју награђивану колекцију Воман Холлеринг Цреек. Али дала је написати само први део приче, а њен уредник је сматрао да има више од тога.

У последњих пар година поново га је извукла и додала средину и крај.

Ваљда им је требало да будем старији да бих могао да напишем тај део, рекао је Циснерос кроз смех. Не знам колико сам имао година, својих 30-их? Да. Нисам могао да напишем крај јер сам био премлад! Иако Цорина има око 36 година... Нисам мудар као Цорина. Требало је да аутор буде старији да би добио дуг поглед, да би га видео.

Књига нас враћа у време пре е-поште и мобилних телефона, када су људи размењивали физичке адресе да би остали у контакту. Било је усхићење добијања писама издалека; Корина чита и поново чита оне које је добила.

У ствари, прво писмо је засновано на правом писму које ми је стигло након што сам отишао. Прошле су године... и стигло је право писмо које је изазвало осећај да немам име, рекао је Циснерос.

Цела ова прича је моје писмо које јој никада нисам вратио поштом, или свим Мартитама који су ми се спријатељили док сам лебдео по свету. Осећао сам се као да морам да напишем ово непослато писмо да разумем шта је то што сам искусио у овим веома насумичних, кратких (веза са) људима које сам срео док сам путовао.

Иако је своју књигу поставила у Француској 1980-их, Циснерос, чија су дела одувек имала тему имиграције, нада се да се људи данас односе на причу.

То је и сада веома актуелно за сваку земљу, а посебно за САД, рекла је она и додала да се стиди што живи у овом времену и што зна да сам грађанин земље која одваја децу од родитеља и која лече избеглице горе од животиња. Зато се надам да ће ова књига помоћи да се људи пробуди, да се промени.

Апсолутно верујем да уметност може да промени, јер је направила тако велику промену у мом животу.

Циснерос се присећа великодушности странаца када је живела у иностранству, и рекла је да јој је то помогло да схвати како је сада имигрантима, када долазе у Сједињене Државе, када их клевећу, гледају са висине на начин на који Парижани, знате, гледају са висине на нас …. Разумео сам свог оца и сада сам разумео ситуацију имиграната на начин на који можда нисам могао, тако да ми је драго што сам доживео то искуство.

Кад би могла да се чује од Мартите, шта би јој рекла?

Ох! Био бих тако срећан! Рекао бих: „Мартита, где си? Долазим! Шта ти се десило?’ Волео бих да поново видим Мартиту. Заборавио сам њено презиме, не знам где је, али она је та која је покренула ове приче од многих жена које су повезане, рекао је Циснерос.

Тренутно завршава књигу поезије која ће изаћи следеће јесени на енглеском и шпанском језику: Жена без срама/ Мујер син вергуенза. Ради и на либрету оперске адаптације Куће у улици Манго са њујоршким композитором Дереком Бермелом, као и на пилоту за ТВ серију засновану на тој књизи.

За више вести о начину живота, пратите нас инстаграм | Твиттер | Фејсбук и не пропустите најновија ажурирања!

Подели Са Пријатељима: