Објашњено: Забринутост пољопривредника и шта Центар може да преговара да оконча протесте

Протест пољопривредника: Велики део опозиције је само једном од три нова закона. Закон о ФПТЦ-у и његове одредбе се виде као слабљење АПМЦ мандиса.

Пољопривредници протестују на граници Сингхуа током њиховог марша 'Делхи Цхало' против закона о реформи фарми Центра, у Њу Делхију, недеља, 29. новембра 2020. (ПТИ Фото: Атул Иадав)

Као што сељак протестује против три нова закона о пољопривреди скупио замах , једна ствар изгледа очигледна: велики део опозиције је заиста само једном од три закона. Чак иу том – Закону о трговини и трговини пољопривредним производима (промоцији и олакшицама) – постоје само неке спорне одредбе, које, иако кључне, ипак могу оставити отворена врата за преговоре.

Друга два закона

Размотрите прво два закона која не би требало да буду озбиљан разлог за забринутост фармера.

Закон о основним робама (амандман) односи се на укидање овлашћења Центра да наметне ограничења залиха намирница, осим под ванредним условима. То могу бити рат, глад, друге природне непогоде тешке природе и годишњи раст малопродајних цена који прелази 100% хортикултурних производа (у основи лук и кромпир) и 50% некварљивих (житарице, махунарке и јестива уља).

С обзиром на то да се ограничења залиха односе само на трговце — амандман изузима прерађиваче, извознике и друге учеснике у ланцу вредности све док не држе количине изнад својих захтева за инсталираним капацитетом/потражњом — то уопште не би требало да се тиче фармера. Пољопривредници би, ако ништа друго, имали користи од укидања ограничења у трговини, јер се то потенцијално претвара у неограничену куповину и потражњу за њиховим производима.

Споразум пољопривредника (оснаживање и заштита) о осигурању цена и закону о пољопривредним услугама има везе са обезбеђивањем регулаторног оквира за уговорну култивацију. Ово се посебно односи на споразуме које су фармери склопили са пољопривредним предузећима (прерађивачима, великим трговцима на мало или извозницима) пре сваке сезоне садње/одгајања за снабдевање производа унапред одређеног квалитета по минимално гарантованим ценама.

Опет, мало је разлога за приговор на закон који само омогућава уговорну пољопривреду. Такви ексклузивни споразуми између компанија и фармера већ су у функцији за усеве одређених степена прераде (кромпир који користи гигант за пиће и грицкалице ПепсиЦо за своје Лаи’с и Унцле Цхиппс наполитанке) или су намењени за извоз (корнишони). Прерађивачи/извозници у овим случајевима обично не само да преузимају гаранцију откупа по унапред договореним ценама, већ такође обезбеђују пољопривредницима семе/садни материјал и подршку за проширење како би осигурали да се узгајају само производи жељеног стандарда.

Треба напоменути да је култивација по уговору по природи добровољна и углавном за усеве који се не могу трговати у редовним АПМЦ (комитет за тржиште пољопривредних производа) мандис. Готово да не постоји домаће тржиште за корнишоне, баш као што се кромпир са високим садржајем суве материје и ниским садржајем шећера који ПепсиЦо треба за чипс разликује од стола који се користи у кухињама. Пољопривредници такође не продају шећерну трску и млеко у манди. Производња шећерана и млечних фабрика из њих је практично уговорна пољопривреда. Закон који формализује уговорену култивацију кроз национални оквир и изричито забрањује било којој фирми спонзору да купује земљу фармера – било путем куповине, закупа или хипотеке – заправо треба поздравити.

Онај спорни

То оставља једини закон – укратко Закон о ФПТЦ-у – који је основа спора. Омогућава продају и куповину пољопривредних производа ван просторија АПМЦ мандис. Такве трговине (укључујући и на електронским платформама) неће наплаћивати тржишне накнаде, порезе или дажбине према било ком државном закону о АПМЦ-у или било ком другом државном закону.

Овде је реч о самом праву Центра да доноси законе о пољопривредном маркетингу. Члан 246. Устава ставља пољопривреду на 14. а пијаце и сајмове на 28. Државну листу. Али унос 42 са листе синдиката овлашћује Центар да регулише међудржавну трговину и трговину. Док су трговина и трговина унутар државе под ставком 26 Државне листе, подлежу одредбама ставке 33 Конкурентне листе – према којима Центар може доносити законе који би имали предност у односу на оне које су донеле државе.

Упис 33 Конкурентне листе обухвата трговину и трговину прехрамбеним производима, укључујући јестиво семе уљарица и уља, сточну храну, памук и јуту. Другим речима, Центар може да донесе било који закон који отклања све препреке за међудржавну и унутардржавну трговину пољопривредним производима, а истовремено надмашује постојеће државне законе о АПМЦ-у. Закон о ФПТЦ-у чини управо то.

Такође у Екплаинед | Зашто пољопривредници који протестују још увек говоре о два закона о приватним члановима из 2018

Међутим, неки стручњаци праве разлику између пољопривредног маркетинга и трговине. Пољопривреда сама по себи би се бавила свиме што пољопривредник ради — од припреме поља и узгоја до продаје сопствених производа. Чин примарне продаје на манди од стране фармера је исто толико пољопривреда колико и производња у пољу. Трговина почиње тек након што фармер пласира производе на тржиште.

Полазећи од овог тумачења, Центар има право да уобличи законе који промовишу трговину пољопривредним производима без баријера (међу- као и унутар државе) и не дозвољавају ограничења залиха или извоза. Али то може бити тек након што фармер прода. Регулисање прве продаје пољопривредних производа је маркетиншка одговорност држава, а не Центра.

Пољопривредници, са своје стране, не би желели никаква ограничења у кретању, складиштењу и извозу својих производа. Узгајивачи лука у Махараштри оштро су се противили прибегавања Центра забрани извоза и наметању ограничења залиха кад год малопродајне цене имају тенденцију да расту. Али ова ограничења се односе на трговину. Када је у питању маркетинг — посебно укидање монопола АПМЦ-а — фармери, посебно у Пенџабу и Харијани, нису баш убеђени у аргументе слободе избора да продају било коме и било где.

Разлог за то је једноставан: велики део државних набавки по минималним ценама подршке (МСП) — пољског, пшенице и све више махунарки, памука, кикирикија и сенфа — се дешава у АПМЦ мандису. У сценарију у којем све више и више трговања излази из АПМЦ-а, ова регулисана тржишна дворишта ће изгубити приходе. Можда се формално не затварају, али би то постало као БСНЛ против Јиоа. А ако влада престане да купује, остаћемо само са великим корпорацијама за продају, рекао је фармер из Панипата (Харијана). Екпресс Екплаинед је сада на Телеграму

Фармери на месту протеста у Бурари, у Њу Делхију у суботу. (Експресна фотографија: Правеен Кханна)

О чему би се могло преговарати

Ако би лидери синдиката пољопривредника који протестују сели за преговарачки сто, влада би их вероватно могла натерати да пристану да одустану од захтева за укидање сва три закона. Њихов проблем се у суштини односи на Закон о ФПТЦ-у и његове одредбе које виде као слабљење АПМЦ мандиса. Такође постоји забринутост у вези са механизмом за решавање спорова за трансакције ван мандиса. Закон предлаже да се они упућују канцеларијама пододсечког магистрата и окружног инкасатора. Они нису независни судови и не могу да нам испоруче правду, а да не гарантују благовремено плаћање, наводно исти пољопривредник.

Ово су можда само страхови, али нису мали. Са становишта владе, слон у соби би био ако фармери инсистирају на додатном захтеву: да МСП постане законско право. То би било немогуће испунити, чак и ако се три закона о фармама ставе на чекање.

Не пропустите из Екплаинед | Ко су фармери из Пенџаба и Харијане који протестују у Делхију и зашто?

Подели Са Пријатељима: