Користећи седам река, три међусобно повезана пројекта за изградњу националне водоводне мреже

Синдикални кабинет добија обавештење о напретку посебног одбора. Шта је ово панел и које реке покрива његов најновији извештај?

Пројекат бране Сардар Саровар. (ПМО / Твитер)

ТО ЈЕ идеја која је у оптицају скоро четири деценије: може ли Индија од нуле да изгради националну водоводну мрежу, која ће помоћи да се вода пренесе из региона богатих водом у регионе са недостатком воде? Ово је довело до предлога за трансфер воде из једног речног слива у други. Специјални комитет за међусобно повезивање река поднео је извештај о напретку за обављени посао од јула 2016. до марта 2018. године, а кабинет Синдиката којим председава премијер недавно је обавештен о извештају. Погледајте шта се жели постићи повезивањем и шта је покривено у последњем извештају:

Целина

Програм међусобног повезивања река има за циљ да повеже различите реке са вишком са рекама са дефицитом. Идеја је да се вишак воде преусмери из региона са вишковима у регионе са недостатком како би се побољшало наводњавање, повећала количина воде за пиће и индустријска употреба, и ублажиле суше и поплаве у одређеној мери.

Специјални комитет је основан у складу са упутством Врховног суда у вези са писменом петицијом из 2012. о „Умрежавању река“. УО је наложио Центру да формира посебну комисију која би потом чинила пододборе. Наложио је комисију да подноси двогодишњи извештај Кабинету о статусу и напретку и наложио Кабинету да донесе одговарајуће одлуке.

Извештаји о стању треба да буду у складу са Планом националне перспективе. Овај план је формулисано 1980. године од стране Министарства за наводњавање (сада водних ресурса) како би се испитали трансфери између басена. План се састоји од две компоненте: развој река на полуострву и развој река Хималаја.

Индија такође има Националну агенцију за развој вода (НВДА), која је основана 1982. године, да спроводи истраживања и види колико су изводљиви предлози за међусобно повезивање речних пројеката.

Три извештаја пред кабинетом

Кабинету је достављен извештај о статусу три приоритетне везе. То су били Кен-Бетва, Даманганга-Пињал и Пар-Тапи-Нармада. Министарство водних ресурса је сачинило детаљне пројектне извештаје за сва три пројекта у 2015. Извештај комисије се такође бави статусом других хималајских и полуострвских веза идентификованих у оквиру Националног перспективног плана.

КЕН-БАТВА: Пројекат има за циљ да повеже реке Кен (у региону Бунделкханд) и Бетва, које теку кроз Утар Прадеш и Мадја Прадеш. Предлаже да се вишак воде реке Кен преусмери кроз канал везе Кен-Бетва до реке Бетва ради задовољења потреба за водом у басену Бетва са недостатком воде. Преко Кена ће бити изграђене бране за складиштење и преношење воде кроз канал везе.

Према почетном ДПР-у, обезбедиће годишњу корист од наводњавања од 6,35 лакх хектара (фаза И) у обе државе и још 0,99 лакх хектара (фаза ИИ) у МП. Почетне процене трошкова биле су 18.000 милиона динара за прву фазу и 8.000 милиона динара за другу; они су ескалирали тако што Министарство планира да интегрише обе фазе на захтев посланика.

ДАМАНГАНГА-ПИЊАЛ: Пројекат има за циљ да преусмери вишак воде из река у западној Индији како би се задовољиле потребе за домаћом и индустријском водом у Великом Мумбају. Предлаже се премештање расположиве воде у предложени резервоар Бхугад преко Даманганге и у предложени резервоар Кхаргихилл преко Вагха, притоке Даманганге. Ова два резервоара, које је предложила НВДА, биће повезана са резервоаром Пињал (који је предложила Махараштра) кроз тунеле под притиском.

Детаљан извештај о пројекту је завршен у марту 2014. године и достављен владама Махараштре и Гуџарата. Предложено је да би регион Великог Мумбаија имао користи од 895 милиона кубних метара воде.

ПАР-АЛИ-НАРМАДА: Пројекат предлаже да се вода из Западних Гата пренесе у регионе Саураштре и Куча са недостатком воде преко седам резервоара предложених у северној Махараштри и јужном Гуџарату. Реч је о покушају да се уштеди вода на пројекту Сардар Саровар коришћењем доводних канала за опслуживање дела командне зоне бране, кажу званичници.

Веза предвиђа изградњу ових седам брана, три одводне бране, два тунела (5 км и 0,5 км), канала од 395 км (205 км на потезу Пар-Тапи укључујући дужину доводних канала и 190 км у Тапи- Нармада), 6 енергетских објеката и низ радова на попречној дренажи, наводи се у документима.

Знаци питања

Многи стручњаци и активисти довели су у питање идеју међусливног трансфера, из различитих разлога. Будући да је екологија сваке реке јединствена, стручњаци су нагласили да мешање вода две реке може утицати на биодиверзитет. Пошто програм предлаже изградњу масивне мреже канала и брана, то би довело до расељавања људи великих размера и промена у пољопривредним обрасцима, и утицало на живот.

Стручњаци су се такође противили међусобном повезивању из финансијских разлога. У 2001. години, укупни трошкови за повезивање река Хималаја и полуострва процењени су на 5.60.000 круна, искључујући трошкове помоћи и рехабилитације, и друге трошкове као што су мере за решавање потапања у неким областима. Пре две године, комисија Министарства је сугерисала да ће овај трошак сада вероватно бити знатно већи и да однос трошкова и користи можда више неће бити повољан.

Још један приговор је да се обрасци падавина мењају због климатских промена, тако да би сливови који би сада требало да буду вишак, могли престати да буду за неколико година.

Подели Са Пријатељима: