Објашњено: Зашто се Сиама Прасад Моокерјее противио плану Уједињеног Бенгала

Историчари Бенгалске поделе слажу се да су немири у Калкути били далеко најкатаклизмичнији догађај који је довео до поделе региона.

За Мукерџија идеја уједињеног Бенгала није била привлачна јер је веровао да би „суверени неподељени Бенгал био виртуелни Пакистан“. (фајл)

На недавном изборном скупу у Мучипари, Западни Бенгал, лидер БЈП-а Сувенду Адхикари говорио је о доприносима оца оснивача странке, Сјаме Прасада Мукерџија. Без доприноса Сјаме Прасада Мукерџија, ова земља би била исламска земља, а ми бисмо живели у Бангладешу, рекао је он о оснивачу Бхаратииа Јана Сангх, претходници БЈП.

Моокерјее, који је био председник Акхил Бхаратииа Хинду Махасабха између 1943. и 1946. године, био је један од најјачих гласова који се супротстављао уједињеном бенгалском плану лидера бенгалске провинцијске муслиманске лиге и премијера Бенгала Хусеина Шахида Сухравардија, према којем би Бенгал бити посебна нација, независна и од Индије и од Пакистана.

Како је замишљен план Уједињеног Бенгала?

Најупечатљивији аспект поделе Бенгала била је чињеница да су исти бенгалски хиндуси који су се гласно супротставили подели региона 1905. од стране лорда Керзона, били они који су захтевали поделу провинције на заједничким линијама мање од пола века касније . Један од начина да се ово схвати јесте да се примети чињеница да су сукоби међу заједницама који су започели 1905. достигли врхунац 1947. Али постојала је и чињеница да се бенгалска политика драматично променила 1932. године увођењем Комуналне награде.

То је дало више места у Законодавном вијећу муслиманима него хиндусима. Такође је обезбедио одвојено бирачко тело за Далити. Сходно томе, бенгалски хиндуси су престали да буду толико значајни и видљиви у покрајинској политици као што су били раније. Политиколог Бидјут Чакрабарти у својој књизи, „Подела Бенгала и Асама, 1932-1947: Контура слободе ’ пише да су након избора 1937. када су Крисхак Праја Партија (КПП) и Муслиманска лига формирали коалициону владу у Бенгалу, предузели низ законодавних корака да побољшају стање муслимана у држави. У ситуацији у којој су муслимани чинили већину, али су живели у социо-економским условима хиндуистичке већине, сваки покушај да се побољшају услови ове прве морао је да изазове противљење хиндуиста, пише он. Хинду политичари, како унутар тако и изван законодавног тела, окарактерисали су их као добро осмишљене уређаје за згњечење Хиндуса.

Оно што је додатно погоршало ситуацију било је насиље у заједници у Калкути у августу 1946. и оно у Ноакхалију само седам недеља касније. Историчари Бенгалске поделе слажу се да су немири у Калкути били далеко најкатаклизмичнији догађај који је довео до поделе региона. Сходно томе, у фебруару 1947, Хинду Махасабха под Мукерџијем је изнео захтев за поделом Бенгала на верској основи.

У међувремену, међутим, Сухраварди, заједно са неколико других врхунских бенгалских политичара као што су Сарат Босе и К.С. Рои је смислио алтернативу за Партицију. Залагали су се за уједињени Бенгал, независан од Индије и Пакистана. Сухраварди је схватио да би подела Бенгала значила економску катастрофу за Источни Бенгал, пошто ће сви млинови јуте, рудници угља и индустријски погони отићи у западни део државе. Сухраварди се снажно залагао за уједињени Бенгал јер је Бенгал био недељив с обзиром на његов „економски интегритет, узајамно ослањање и неопходност стварања јаке функционалне државе“, пише Чакрабарти.

Надаље, Сухраварди је тврдио да је Бенгал остао економски заостао због присуства великог броја небенгалских бизнисмена који су експлоатисали људе у региону за своју корист. Стога, ако је Бенгал желео да економски напредује, морао је да буде независан и одговоран за сопствене ресурсе. Постојао је и фактор да ће Калкута, која је у то време била највећи град у Индији и комерцијална престоница земље, отићи у западни део, ако би се подела десила.

Зашто се Мукерџи противио уједињеном бенгалском плану?

Хинду Махасабха под Мукерџијем је предводио жесток напад на уједињени бенгалски план, за који је мислио да ће натерати Хиндусе да живе под муслиманском доминацијом. У писму упућеном вицекраљу Маунтбатену, како је репродуковано у Чакрабартијевој књизи, Моокерјее је тврдио, ако се икада направи непристрасно истраживање администрације Бенгала у последњих десет година, чиниће се да су Хиндуси патили не само због нереда и немира у заједници, већ у свакој сфери националног деловања, просветној, економској, политичкој па и верској.

Даље је бранио поделу до вицекраља ослањајући се на Јиннахову теорију о две нације. Он је тврдио да, пошто су према Џини хиндуси и муслимани две одвојене нације и да муслимани морају имати сопствену државу, стога Хиндуси у Бенгалу који чине скоро половину становништва региона могу захтевати да не смеју бити приморани да живе под муслиманском доминацијом.

Коначно, за Мукерџија идеја уједињеног Бенгала није била привлачна јер је веровао да би „суверени неподељени Бенгал био виртуелни Пакистан“.

На крају, идеја уједињеног Бенгала није успела да добије довољну подршку међу Муслиманском лигом и Конгресом. Такође није наишла на довољну подршку становништва јер је већина Хиндуса фаворизовала поделу Бенгала.

Подели Са Пријатељима: