Експерт објашњава | Криза у Авганистану: Шта Кабул значи у Делхију

Талибани су заузели Кабул. Шта објашњава капитулацију америчких и авганистанских снага? А шта Индија треба да уради у овој кризи, с обзиром на њену неспремност да разговара са талибанима?

Талибански борци подижу заставу на гувернеровој кући у Газнију. (АП Фото: Гулабуддин Амири)

Са талибанима улазећи у рубне области Кабула у недељу и издавање званичне декларације да не намеравају да спроводе лов на вештице против оних који су са Владом Исламске Републике док је чекала на завршетак 'процеса транзиције', и усред паралелних извештаја о напорима да се формира прелазна или привремена влада за 6 месеци, точак је направио пун круг око америчког „рата против тероризма“ у Авганистану након 11. септембра од 2001. и експеримента земље са исламском републиком 2004. године.

Индија би требало да први реагује у тренутној кризи из хуманитарних и дугорочних политичких разлога.

Зашто капитулација

Први извештаји из Кабула описују напетости и страхова од судњег дана , али без озбиљних избијања насиља у граду. Непосредни изазов је огромна хуманитарна криза због стотина хиљада интерно расељених који су напустили друга ратна подручја и склонили се на плочнике и паркове у Кабулу. Друга је паника и журити по пасоше и визе за оне који страхују за своје животе од талибана или њихових спонзора. Индија би требало да олакша издавање визе за хитне случајеве и евакуацију оних који су у близини Индије који ће бити угрожени. Треба предвидети избијање насиља и политичког прогона. Највећи губитници у транзицији биће авганистанске жене и омладина који су окусили политичка, грађанска, економска и људска права и могућности и медијске слободе.

Три питања су најважнија у главама посматрача у Индији. Прво, оно што објашњава скоро потпуну капитулацију 300.000-350.000 америчких и НАТО обучених и опремљених авганистанских војних и полицијских снага, АНДСФ, без велике борбе, осим неколико часних изузетака у Лашкаргаху, Херату и Талокану, против лако наоружаних побуњеника процењено на око 60.000? Друго, шта може објаснити одлуку САД да безусловно повуку своје трупе без чекања на политичко решење преговарањем, без обзира на последице које су биле скоро у потпуности предвидљиве осим брзине којом се догодила? И треће, шта може објаснити неспремност Индије да ангажује талибане и шта она може да уради?

Гаутам Мукхопадхаиа, ИФС, служио је у различитим капацитетима у индијским амбасадама и мисијама, укључујући и као амбасадор у Авганистану (2010-13), као иу Сирији и Мјанмару. Након свргавања Талибана у Авганистану у новембру 2001. године, тог месеца је поново отворио индијску амбасаду у Кабулу.

Прерано је за било какве чврсте или потпуне одговоре на прво питање. Нема сумње да је поткопавање избора у септембру 2019. од стране америчког мировног процеса под вођством Залмаја Халилзада у покушају да се форсира „прелазна влада“ као део „споразума“ између САД и талибана; спорни избори и нефункционална власт која је из тога произашла; и све више дискредитована Ганијева влада били су део проблема, као и лоше управљање именовањима у кључним министарствима безбедности, посебно у Министарству одбране.

Једнако је тачна и чињеница да је, упркос јасним наговештајима и обавештењима о повлачењу америчке подршке председнику Ашрафу Ганију и америчким трупама, без обзира на то шта су Авганистанци осећали, авганистанска војска била неспремна и затечена талибанском офанзивом. Техничка зависност од САД за ваздушну подршку, системе наоружања, обавештајне податке итд, психолошко порицање које би они заиста напустили као што су упозоравали, недостатак војне стратегије, лоше залихе и логистику, неодбрањива места са слабом посадом, неисплаћене плате, фантомске роле и осећај издаје, напуштености и деморализације, све је одиграло улогу у томе.

Одговорност са САД

Што је још важније, постојали су и структурални разлози за њихов неуспех, за које, без обзира на жртве које је Запад поднео у Авганистану, одговорност мора пасти на САД и НАТО. Да би се уклопила у америчку дефиницију рата против тероризма, као и из разлога трошкова развоја такве војске према стандардима НАТО-а, Авганистанска национална армија никада није била стварно обучена и опремљена нормалним атрибутима националне армије способне да брани територију са адекватним мобилност, артиљерија, оклоп, инжењеринг, логистика, обавештајни подаци, ваздушна подршка итд. за неравне терене; и за то осмишљене пешадијске батаљоне и доктрине. Напротив, највећи део труда уложен је у припремање јединица специјалних снага које су имале за циљ да поврате мете урбаних терористичких напада, у чему су се одлично ослободили, али не и офанзивних операција. Све у свему, уложили су таман довољно за рат против тероризма, али не и за одбрану Авганистана, иако је био савршено свестан везе између њих двојице у пакистанској улози у неговању талибана.

Пакистан је такође искористио зависност САД од земаљских линија комуникације преко Пакистана како би осигурао да АНА остане закржљала. Авганистанске власти, свесне тога, обраћале су се другим земљама за такву опрему, али ништа што није интероперабилно и по стандардима НАТО не би било прихватљиво. Пакистански идејни умови су искористили ову слабост откако су се талибани прегруписали у Пакистану и искористили је када су САД биле очигледно на излазу. Као резултат тога, препуштено је ограниченом броју командоса авганистанских специјалних јединица да се боре против онога што је заправо била пакистанска инвазија са авганистанским лицем и страним борцима, пре свега из Пакистана, од једног до другог позоришта без адекватне подршке.

Мотиви САД за буквално одустајање од 20-годишњег улагања у крв, благо и сараднике су још збуњујући. Прво, може се расправљати да након завршетка совјетске интервенције и пада Совјетског Савеза, САД никада заиста нису сматрале Авганистан од стратешког значаја. Упркос свим својим улагањима од 1 билион долара у Авганистан и свести о рудном богатству Авганистана, САД никада нису заиста инвестирале у авганистанску економију нити покушале да је интегришу у своју економску сферу утицаја (укључујући Индију) као што су то учиниле након својих интервенција после Другог светског рата у Европи, источној Азији и касније у нафтним економијама Залива.

Становници Кабула у великом броју пристижу на аеродром откако су талибани преузели престоницу. (АП фотографија)

Нити је инвестирао у авганистанску демократију као противотров врсти талибанског верског фундаментализма који је суштински повезан са верским екстремизмом и тероризмом. Иронично, упркос покушајима Запада да се авганистанска „демократија“ која је уследила као неуспех прикажи, 20 година од свргавања талибана, уз све његове мане, вероватно су били један од најперспективнијих периода у новијој историји Авганистана у услови образовања и изградње капацитета у којима је Индија такође играла велику улогу. Ако се узме само једна метрика, избеглице, то је био један период када је дошло до нето повратка избеглица и исељеника, а не одлива избеглица који је сада почео.

Још је збуњујуће зашто би САД требало да уступе стратешки простор у Авганистану у најрањивијем доњем делу својих главних стратешких ривала, Синђијангу за Кину, док раде на томе да га обуздају у Индо-Пацифику и другде, Централноазијским републикама Русији и Иран на западу. Једна од иронија америчке интервенције у Авганистану је то што је далеко од стратешког коришћења Авганистана против својих ривала у региону, на крају је ефективно проширила безбедност против Талибана за њих.

Да ли је онда могуће да примарни мотив иза њене одлуке да се повуче из Авганистана није умор од бесконачног рата, већ хладнокрвна одлука да се претвори у оно што је у суштини била противтерористичка операција против Ал-Каиде, која се проширила на ограничено операција против побуњеника учећи из искуства у Ираку до „налета“ председника Барака Обаме, у повлачење и обучавање мисије од Обаме до Трампа, у коначно, у обавештајну операцију помоћу талибана чији је повратак легитимисао и омогућио преко САД-а Споразум талибана и његово повлачење, да дестабилизује регион како би Кину, Русију, Иран, а можда и Пакистан, држао ван равнотеже са Авганистаном, Централноазијским републикама и Индијом као колатералном штетом?

Талибански борци преузели контролу над авганистанском председничком палатом након што је председник Ашраф Гани побегао из земље (АП Пхото)

Шта је следеће за Индију

Коначно, шта би Индија требало да уради у овим околностима? Са талибанима у Кабулу, стара дебата у Индији о томе да ли разговарати или не са талибанима је сада академска. Талибани су прогласили да неће бити лова на вештице, да ће поштовати транзициони процес и да ће радити за будући исламски систем... који је прихватљив за све.

Разборитост налаже да останемо отвореног ума, чекамо и гледамо шта они заправо раде током и након процеса транзиције, процењујемо колико су инклузивни у прилагођавању достигнућа у последњих 20 година и прогресивним принципима Исламске Републике, судимо опозицији Талибани владају и наше безбедносне потребе пре него што ускочимо у било какво исхитрено признање исламског 'Емирата' које ће имати дубоке последице по регион, свет и посебно САД.

билтен| Кликните да бисте добили најбоља објашњења дана у пријемном сандучету

Подели Са Пријатељима: