25 година после Гејтс мисије, 3 приче и једна мистерија

Ако не индијско-пакистанска нуклеарна криза, о чему је онда била Гејтсова мисија?

Бивши министар одбране САД др Роберт М. Гејтс. (Извор: фотографија Ројтерса)

На данашњи дан пре 25 година — 21. маја 1990 — Роберт М Гејтс, тадашњи заменик НСА председника Џорџа Х. В. Буша, одлетео је из Њу Делхија након дводневног путовања које је уследило након сличне летеће посете Пакистану.

У Пакистану, Гејтс се састао са председником Гуламом Ишаком Каном и командантом војске генералом Мирзом Аслам Бегом. У Индији се састао са свим највишим званичницима владе В П Синга, која је тада била на функцији око шест месеци. Док је био у Пакистану, Гејтс није могао да се састане са премијерком Беназир Буто.

Средином марта 1990. Буто је током посете ПоК-у објавио да је Пакистан спреман за хиљаду година рата са хиндуистичком Индијом да ослободи Кашмир. Ово је било напето време у односима Индије и Пакистана. Кашмир је био у пламену, ћерку новог министра унутрашњих послова Муфтије Мохамеда Сајида Рубаију су отели и ослободили милитанти само неколико месеци раније. Влада Националног фронта премијера В П Сингха била је климава и зависила је од спољне подршке левице и БЈП за опстанак.

Премијер је одговорио Бутоу у Лок Саби 10. априла: Упозоравам их [да] они који говоре о хиљаду година рата треба да испитају да ли ће издржати [за] хиљаду сати рата. Убрзо након тога, током говора војницима у Сриганганагару, рекао је да је Индија у процесу иницирања војних мера против Пакистана.

Индија је до тада распоредила паравојне снаге и резервне јединице војске у Кашмир. Индијски високи комесар за Пакистан, Ј Н Дикит, позван је у Министарство спољних послова Пакистана ради објашњења.

До сада су чињенице неспорне. Оно што се догодило након тога - што је довело до Гејтсове посете потконтиненту - је магловито. Постоје три широка наратива — америчка, пакистанска и индијска верзија.

—-

Америчку верзију изнео је истраживачки новинар Сејмур Херш у тексту из марта 1993. у Њујоркеру. У њему се наводи да су тензије између Индије и Пакистана толико ескалирале да су разматрани нуклеарни удари. Индија је преместила своје ударне војне формације на границу Раџастана, а Пакистанци су започели контрамобилизацију. Пентагон је, написао је Херш, имао доказе да се Исламабад спрема да распореди нуклеарке - ово је, значајно, било време када је амерички председник још увек потврђивао према Преслеровом амандману да Пакистан не поседује нуклеарну експлозивну направу.

Нуклеарни угао је учинио Гејтсову мисију критичном. Он је обезбедио обећање Пакистана да ће затворити кампове за обуку терориста и свакој земљи доставио сателитске снимке који показују положаје трупа на другој страни. У року од две недеље од Гејтсове посете, криза је завршена.

Гејтс, који сада има 72 године и пензионисан је скоро четири године као секретар за одбрану председника Барака Обаме, тада је рекао: Чинило се да су Пакистан и Индија ухваћени у круг из којег нису могли да изађу. Био сам убеђен да ће рат, ако почне, бити нуклеарни.

Пакистанска верзија догађаја је нешто другачија.

Према том наративу, Исламабад је постао сумњив након што се неколико индијских оклопних јединица није вратило са вежби у Раџастану, што је довело до циклуса распоређивања и противраспоређивања снага на обе стране. Чинило се да пакистански обавештајци верују да Индија и Израел – две земље које тада нису имале потпуне дипломатске односе једна са другом – планирају ваздушни напад на истраживачку лабораторију Кахута др А К Кана.

Да би спречио напад, рекао је генерал Бег, Буто је наредио војсци и ваздухопловству да се спреме. Ескадрила Ф16 је премештена у Маурипур [базу у Карачију] и ми смо извукли наше уређаје и све да наоружамо летелицу, [која је вршила] кретање из Кахуте, кретање са других места, које су покупили амерички сателити.

САД су реаговале слањем Гејтса, према пакистанском наративу, кога је Пакистан употребио да упозори Индију и нагласи њену решеност да покрене нуклеарни напад. Мисија је произвела тренд да амерички председници шаљу изасланика током сваке субконтиненталне кризе.

Индијска верзија — коју је артикулисао К. Субрамањам у Извештају Комисије за преглед Каргила из 1999. — је потпуно другачија.

Према овом наративу, иако је већинско гледиште међу званичницима било да постоји имплицирана пакистанска нуклеарна претња, тадашњи индијски министар спољних послова СК Синг одбацио је идеју о надолазећем рату као бајку и описао сукоб као слоновско не -криза.

Деценију касније, након објављивања књиге Нуклеарни експрес Томаса Рида и Денија Стилмана: политичка историја бомбе и њеног ширења, Субрахмањам је тврдио да мисија Гејтса није ни ублажила текућу кризу нити помогла да се спречи недефинисана будућа криза. Према индијским званичницима блиским тадашњим дешавањима, Гејтс није ни покренуо нуклеарно питање. Извештаји о наводним индијским војним припремама које су изазвале кризу такође су нетачне — тадашњи амерички амбасадор у Индији, Вилијам Кларк млађи, јасно је ставио до знања да је индијска војска дозволила америчком аташеу одбране да обиђе гранична подручја, јасно стављајући до знања да нису биле распоређене снаге за предстојећу операцију.

-

Ако не индијско-пакистанска нуклеарна криза, о чему је онда била Гејтсова мисија? Према Риду и Стилману, Кина је извршила тестирање нуклеарног оружја за Пакистан у Лоп Нору 26. маја 1990. — недељу дана након што је Гејтс посетио Пакистан. Управо су припреме за овај тест вероватно довеле до Гејтсовог путовања у Пакистан. Посета Индији и прича о Индо-Пак кризи су, према Субрамањаму, имали за циљ да прикрију нуклеарни тест који је Кина извела у име Пакистана.

У октобру 1990., председник Буш је одбио Пакистану сертификацију према Преслеровом амандману и суспендовао сву америчку помоћ Исламабаду. И Индија и Пакистан су отворено нуклеарни 1998. Остало је, како кажу, историја.

Подели Са Пријатељима: