Нова књига Асада Дуранија је слабо фикционализован приказ пакистанске дубоке државе

Част међу шпијунима приповеда како је Дуррани позван у ИСИ, испитиван о својим мотивима за писање претходне књиге са непријатељем, бившим шефом Р&АВ АС Дулатом

Част међу шпијунима, Асад Дуррани, ХарперЦоллинс Индија, 224 Рс странице

Свако ко је гледао Бурн Афтер Реадинг (2008) зна последњу сцену напамет. Мрачна комедија није најзапамћенија браће Коен, али ови последњи минути су стекли култни статус јер су толико репрезентативни за сву моћ која се извлачи, све до затварања досијеа. То је састанак између шефа ЦИА-е и још једног званичника нижег реда, пошто је агенција управо пренела кластерф***. Шта смо научили, Палмер? Не знам, господине. Ни ја јебено не знам. Ваљда смо научили да то више не радимо. Да господине. Али јебем се да сам знао шта смо урадили. Да, господине, тешко је рећи. Читање књиге Част међу шпијунима Асада Дуранија је као да гледате ову сцену у петљи. Дурани је пензионисан из пакистанске војске као генерал-потпуковник. Деведесетих је био на челу Интер-Сервицес Интеллигенце (ИСИ), шпијунске агенције коју Индија сматра одговорном за многе ствари – од упумпавања лажне валуте у индијску економију до терориста у Кашмиру и другде у Индији.

Катарзичан и танко измишљен приказ његових суђења (и у буквалном смислу) након што је коаутор Тхе Спи Цхроницлес: Рав, ИСИ анд тхе Иллусион оф Пеаце (2018), са својим пријатељем преко границе Вагах, бившим истраживачем и шеф аналитичког крила (Р&АВ) АС Дулат, Дуррани испоручује мрачну комедију у свом извештају о пакистанској војсци и ИСИ.

Ако је пакистанска војска била довољно љута на Тхе Спи Цхроницлес да једну од својих провуче кроз оно што се приповеда у овој књизи, Част међу шпијунима, објављена у октобру, требало је да их још више разбесни. Због тога, можда, Дурани остаје на листи контроле излаза или без листе мува на којој је стављен 2018. године, неколико дана након објављивања Тхе Спи Цхроницлес.

Пре само неколико недеља, као одговор на петицију Дуранија у Вишем суду у Исламабаду којом се тражи његово уклањање са листе, пакистанско министарство одбране је суду рекло да је Дуррани био повезан/у интеракцији са непријатељским елементима, посебно индијским РАВ, од 2008. и да се одређени садржаји Тхе Спи Цхроницлес односе на националну безбедност Пакистана и да су у супротности са одредбама Закона о службеним тајнама из 1923. Министарство одбране је такође сугерисало да је Дурани поставио знаке питања против врхова руководства на нивоу земље и да циља на обичан народ.

Част међу шпијунима је Дурранијев извештај о томе како је био позван у ИСИ после књиге, испитиван о његовим мотивима и узнемирен да је изневерио страну тако што је написао књигу са непријатељем. То је и његова сопствена потрага за правим разлогом зашто га је пакистанска дубока држава прогонила. Довољно брзо схвата да је то било зато што је и у књизи, и у ТВ интервјуима за Би-Би-Си и Ал Џазиру, претпоставио да је пакистанска војска била укључена у операцију Аботабад у којој су амерички морнарички фотки ухватили и убили Осаму бин Ладена.

Дуррани се забавља са именима у свом раду фракција, дајући свима псеудониме и правећи карикатуре од њих. Он себе назива Осама Баракзаи, презиме, као Дуррани, означава паштунско племе, а Осама бин Ладен постаје Усама Бинт Ладин, жена. Приморан да са друге стране стола погледа агенцију у којој је некада био шеф, бивши шпијунски мајстор прибегава сувопарној памети и назива је Лаир (игра речи за лажов?). Пакистанска војска се зове Национална гарда, а шеф војске у време рације у Аботабаду је Раја Расалу, такође познат као племенски поглавица. Первез Мушараф је Гулрез Шахрух, а Дулат је Рандхир Синг.

У једном тренутку, Баракзаијеви испитивачи у јазбини/комори за мучење оптужили су га да је у Тхе Спи Цхроницлес признао да Пакистан шаље инфилтраторе преко границе у Индију – Дуррани је заправо написао да кад год су га Индијци на састанцима на стази 2 питали о томе, он је би у шали рекао да их шаљу да служе као важна мера изградње поверења, за међуљудски контакт, а пошто Индијци нису дали визе, нису имали документа. Али иследници нису схватили шалу.

Између мука у јазбини и суђења на Шеријатском суду, где је поднео тужбу против војске, Дурани пише о неколико сесија у пакистанским рукама британских, америчких и немачких обавештајних агенција о свом заједничком подухвату са Дулатом и његовим невољама са својом бившом организацијом – са мотивом на обе стране неодређеним.

Дурранијева књига је занимљива због открића о томе колико је пакистанска војска спремна да иде за собом, макар само да би дала пример некога ко је прешао неку замишљену црвену линију. Тај пример је Дуррани, или Баракзаи ако хоћете – ветеран пакистанских игара у Авганистану и Кашмиру, и саучесник (иако несвесни, како каже) у изборним махинацијама пакистанске војске, и осумњичени у својој земљи, иако он је естаблишмент као што долазе.

То би могла бити тешка књига за оне који не прате Пакистан и нису упознати са свим ликовима. На пример, ко би изван зачараног круга посматрача Пакистана и Авганистана знао за Мајкла Семпла, који је Мајкл Темплар у књизи. Али Дуррани је приредио приличну гозбу за оне који прате сваки корак суседних владара, посебно када им вади мика, иако излива своје срце. Сценарио за Бурн Афтер Реадинг 2?

Подели Са Пријатељима: