Волим црне песнике; Волим да као црнкиња могу да учествујем у том наслеђу: Аманда Горман о поезији и инспирацији
У току разговора, Горман је говорила о својим књижевним инспирацијама, као ио припремама за дан инаугурације
Интервју је такође дотакао начине на које се инспирише и мотивише. (Извор: Опрах/Твиттер | Дизајнирао Гарги Сингх) Када је 22-годишња Аманда Горман рецитовала своју песму, Брдо на које се пењемо, код Џоа Бајдена и Камала Харрис ’ инаугурација 20. јануара, она заувек се поставила на књижевну карту. Сваки детаљ њене песме па је чак и њен изглед био рашчлањен и хваљен. Сада је млади песник на насловној страни време часопису интервјуисала бивша прва дама САД Мишел Обама.
У току разговора, Горман је говорила о својим књижевним инспирацијама, као ио припремама за историјски дан инаугурације. На питање како да поезију учинимо доступном млађој публици, рекла је. Поезија је већ кул. Тамо где наиђемо на невоље често гледамо кроз тако тесну рупу шта песме могу бити, рекла је. Наставила је даље да разбија репутацију жанра који је везан за његову перцепцију.
Конкретно, гледамо мртве беле људе. То су песме које се уче у школи и које се називају класицима. Заиста треба да се извучемо из патологије да поезију поседују само одређене елите. Од чега можемо да почнемо је истицање и слављење песника који одражавају човечанство у свим његовим разноврсним бојама и ширинама.
Погледајте ову објаву на Инстаграму
Њена листа инспирација је дуга. Волим црне песнике. Волим да као црнкиња могу да учествујем у том наслеђу, рекла је на почетку. Затим је испричала друге који су допринели њеном разумевању заната. Дакле, то су Јусеф Комуњака, Соња Санчез, Трејси К Смит, Филис Витли. Открила је и да за инспирацију гледа уметнике који нису песници. Читао сам много Фредерика Дагласа, много Винстона Черчила, много Абрахама Линколна.
Интервју је такође дотакао начине на које се инспирише и мотивише. Када су је питали која је мантра коју себи каже да остане фокусирана, млада песникиња је рекла: Ова мантра коју ћу рећи је заправо делимично инспирисана стиховима Лин-Мануела Миранде у Моани, Песми предака. Кад год слушам песме, преписујем их у глави. Та песма гласи: Ја сам ћерка сеоског поглавара. Потекли смо од путника који су путовали широм света. Тако нешто. Извини Лин. Заиста сам желео нешто што бих могао да поновим јер се толико ужаснем кад год наступам. Дакле, моја мантра је: ја сам ћерка црних писаца који потичу од бораца за слободу који су разбили своје ланце и променили свет. Зову ме. Кажем то да се подсетим предака који су свуда око мене кад год наступам.
Подели Са Пријатељима:
